ИСТОРИЈАТ ШКОЛЕ
Доња Трепча налази се на територији општине Чачак, у њеном северном делу, на 14 км удаљености од града. Повезано је са Чачком преко ибарске магистрале, са које се скреће у Станчићима. На још 4 км од овог села, простире се под Вујном село Горња Трепча и у њему лековити извори Атомске бање. Кроз брежуљкасто брдски крај са надморском висином од 300-500 м протиче река Бања, која се улива у Западну Мораву код Мојсиња. Поглед се пружа ка северу на Вујан, Буковик и Острицу, а ка западу на планине Овчар и Каблар. Доњу Трепчу чине бријни засеоци који су добили име по фамилијама које их насељавају: Николићи, Урошевићи, Добросављевићи, Бојовићи и други. По бројности свој максимум становништво овог села достиже 1953.године – 1613 мештана, да би данас имало свега 989 по попису из 2011.године, што је показатељ депопулацијског процеса. Поред главне, пољопривредне делатности, вредни мештани Доње Трепче баве се још и узгојем цвећа, старим занатима, а један део њих је запослен у оближњем Чачку. У селу се налазе: месна канцеларија, 2 продавнице, фудбалски терен фудбалског клуба „Задругар“, црква Светог Илије, гробље, Дом културе и основна школа „22.децембар“.
Мештани овог села прво су се школовали у Мојсињу и Прељини, док нису 1895. године започели иницијативу за оснивање школе у свом селу, за шта и добијају дозволу годину дана касније. За ту намену преуређена је зграда трепчанске суднице, која је била у центру села. Тадашњи министар одобрава привремени рад у тој згради на 3 године. За почетак рада прве школе у Доњој Трепчи узима се 1897. година. Из сачуваних архива се види да се тада уписало 43 ђака, од којих само једна девојчица, а 42 дечака и да је прва учитељица била Драга Јовановићева. Неки од предмета који су се тада изучавали су: наука хришћанска, српски језик, рачун, земљопис, познавање домовине и света и друго. Зидање нове зграде је започето 1905. године у којој већ почиње да се изводи настава 1908-09. године. Та зграда имала је 2 учионице, 2 канцеларије и ходник. Данас је та зграда адаптирана у слу за физичко васпитање. До првог светског рата учитењи нису самостално оцењивали ђаке, већ у присуству изасланика, школских надзорника и искусних учитеља из околних школа, на тзв.годишњем испиту.
У немирним годинама балканских ратова и пред први светски рат школа је нередовно радила. Учитељи су упућивани на војне дужности, ђаци су били распуштани или их је све водила једна учитељица. Број ђака се стално осипао. У овом периоду школа је више пута распуштана и због епидемије шарлаха.
Школа у Доњој Трепчи је упркос ратним разарањима остала очувана и наставила је своју делатност 1919. године. У почетку је имала довољно простора за основне потребе, али је временом постала тесна за нове нараштаје. Године 1926. на северној страни школског земљишта саграђена је зграда за наставничке станове, у оквиру које је једна просторија коришћена као учионица. У овој згради су становали наставници, а касније је адаптирана за наставу техничког као и за потребе рачуноводства.
Из једног записа надзорника из 1926. године види се да школа ради веома добро. Запажа се ред и хигијена, послушност, поштовање наставника који су брижни према ђацима, рад и дисциплина. Временом, број ученика се увећава, па се 1931. Године у Горњој Трепчи отвара треће одељење за 54 ђака, са првим учитељем Богосавом Ивановићем. Учитељ је своје ђаке подучавао у приватним кућама Љубише Јовановића, Драгише Јовановића, Илије Јоксимовића.
Ђачки живот у то време био је потпуно другачији него данас: биле су обе смене, учило се суботом, а већи хришћански празници били су нерадни, око подне се ручавало у дворишту, најчешће хлеб кисељак или кукурузни, сир, кајмак, пасуљ, пекмез.
Између 2 рата школа се бави разним просветним делатностима: светосавске прославе, рад народне књижнице и читаонице, аматерске позоришне представе, предавања за народно просвећење, другим речима, школа је била мали центар народног просвећења.
После рата, 1944. године школа је била у лошем стању, па је од 1945.године поправљана. 1946.године доведена је вода за школу, купљено 226 књига, набављен радио апарат, организоване културне делатности, а кафана Радојице Цветића преуређена у Дом културе, 50′-тих година школа добија електричну струју. 1957.године Горњотрепчанска школа припаја се школи у Доњој Трепчи. Тих година уређује се спортски полигон, засађују борови у дворишту, школа добија инвентар, бројна учила, кухињу. 1958-59. године учило је по 220 ђака у обе Трепче. Од 1959-1963.године постепено се проширује школа на осмогодишњу, а 1961. године отпочиње изградња нове школске зграде, која је трајала 6 година. Ученички простор нове школе садржао је 7 учионица, 3 канцеларије, ходник, библиотеку и помоћне просторије, у сутерену школску радионицу .
Од 1963-1976. године матичној школи припаја се и школа у Станчићима,а након овог периода,поново1993.године па на даље. Овај период школе дао је запажене резулате у разним областима. Школа је учествовала и освајала водеће позиције на разним такмичењима, организовала бројне приредбе, пројекције филмова у Дому културе, добијала награде за уређење дворишта и слично. Од 1969. године носи назив “22.децембар“, по дану ЈНА, а име симболизује и подсећа на све пострадале у ратовима из више временских периода. Школа “22.децембар“ изнедрила је бројне школоване и обарзоване личности: 7 доктора наука, око 50 просветних радника, бројне инжењере, уметнике и стручњаке из разних области.
Током свог стодвадесетогодишњег постојања стално се развијала и мењала и временом је израсла у модерну и квалитетну образовну установу, што доказују и значајни резултати њених ученика и наставника на различитим нивоима такмичења, као и добри резултати ученика на завршним испитима.
Главни проблем са којим се школа данас суочава је стално опадање броја ученика, али без обзира на то, школа је ипак задржала своју самосталност. Данас школу похађа око 58 ученика који су распоређени у оквиру 8 одељења – и то 6 одељења у матичној школи, 1 одељење у Горњој Трепчи и 1 одељењe у Станчићима.
Наша школа је богата идејама и различитим иницијативама наставника који се труде да својим ученицима обезбеде што квалитетније и што свестраније образовање.